Поделе које нас обележавају

Генерације рођене на Балкану касних деведесетих и раних две хиљадитиx данас немају у својој колективној машти идеју која је обележила 20. век за претходне генерације. Блистава идеја заједниче државе за све јужне словене, умрла је прошлог века у два наврата. Прво другим светским ратом, па накнадно деведесетих. Међутим зашто је таква идеја настала, какве су поделе довеле до њеног распада и како ми данас можемо гледати на ту епоху?

Заједничка прича

Историја јужних словена прожета је митовима, легендама и херојским причама. Падовима и успонима краљевстава, долазак религија и царевина које су по свему судећи биле стране свима на овим просторима. Словени су у овим јужним пределима источне европе имали оста тога заједничког у тренутку када су овде дошли. Брдовити балкан је пружао бољи дом него прошле постојбине и тековине старе римске цивилизације нудиле су пример за изградњу друштва. Међутим, ове сличности почеле су се гушити убрзо након што су прве словенске кнежевине основане. Стара вера која нас је уско повезивала је прво дотучена доласком хришћанства да би након извесног времена и та европска тековина се поделила. А граница те сада одвојене хришћанске цркве нацртана по средини баллкана. Заједнички језик који нас је везивао добио је своје писмо, велико дело Ћирила и Методија на жалост опстаће само у једном делу југословенских народа док у другом изумире. Да би ситуација била још занимлјивија, иза планина Босне и Херцеговине, могли смо видети додатну аномалију. Ту долази до одбијања западног латинског веровања и источног грчког. Босна већ тада, у почетцима наше приче на Балкану поставља стандард који ће се временом пратити. Одбија и једну и другу страну и проповеда веру на народном језику. Звучи ли вам ово све можда познато? Овакву ендемичну поделу временом ће продубити царевине које нас окружују, Хрвати подпадају под утицај моћне Франачке на западу док Срби долазе под утицај Византије. Историја наравно није ту стала и наша прича је вековима наставила, али увек некако пратећи ову формулу која је постављена у најранијим данима нашег боравка на Балкану. Франачку ће заменити Аустрија и Мађарска док ће Византију заменити Османлије. Постојање наших самосталних краљевина је неоспорива истина, међутим, ова прича је била кратког века. Било то због моћних сила које плешу око Балкана или недостатка сложне борбе против истих. Важно је схватити да ове поделе нису настале у дведесетом веку, напротив ту су скоро од кад смо ми на поменутим просторима. Стара римска пословица говори: подели па владај и праксу такве пословице можемо пронаћи међу нама. Погледамо ли данашње националне државе које смо формирали након трагичних година раних деведесетих уочићемо да се неке ствари понављају и данас. Хрватска је окренута Европи (западу) , Срби су трећем Риму предани (исток, Русија) док Босанци раде нешто своје. Могли бих се онда запитати, како је икада дошло до идеје о уједињењу?

Балканска клацкалица

Поделе које су нас формирале и које нас и дан данас означавају имале су своје противинике у историји. Неки тренуци наше заједничке историје показали су да може да постоји и другачији пут за наше народе. Хрватски краљ чува племиће из Србије који су одбегли након побуне против Бугара. Србобран добија име бранећи бок Хрватском Бану у рату против мађара. Тако је на крфу дошло до састанка и прокламације заједничке државе. Помисао да се ујединимо дошла је кад је свет горео, кад једино коме смо се могли утећи су једни другима. Времена у којима није било никакве сигурности у појединачну будућност па смо одлучили да дамо шансу заједничкој историји. Краљевина која је настала имала је потенциале да опстане дуго, међутим кризе у економији су извукле на видело поделе о којима нисмо разговарали. Свет је по други пут у једном веку горео, па смо опет под барјаком антифашизма се окупили, не би ли стране царевине истерали. На жалост нисмо сви, неки од нас су одлучили подлећи старим навикама и у нади да ће задовољити нове савезнике су починиле неопростив грех. Бременом је ватра која је прекрила свет згасла. Тако је васкрсла Југославија, сада везана челичном руком старијег господина који је по занимању био бравар. Његова челична рука, како су године одмицале, је постала све слабија. На покушаје реформи и промена гледало се као на издају. Дошла је онда нова економска криза кад је бравар отишао са овог света и опет, поделе о којима нам је овог пута било забрањено да говоримо су изашле на видело. Након неколико деценија забрана и сузбијања тих подела, оне су постале екстремне и неопростиви греси од пре само неколико деценија опет су дошли да запале Балкан.

Историја је са разлогом мајка учења, злочини које смо починили над једно другима у прошлом веку су одјеци подела које су нас обележиле. Поделе које су постале дубље од пуке идеје нечег бољег. Ове поделе су постале део нашиџ појединачних идентитета, које смо на жалост деведесетих градили на основи ја мржње. Експеримент Југославије можемо сагледати као покушај, као нада нечег другачијег, који је рађен на погрешан начин. Данас све земље које се налазе на територију бивше Југославије се кандидују за чланство у Европској Унији. Хоће ли то бити нека трећа срећа за ове народе или нови повод за утврђивање градива, остаје да видимо.