Стара Грчка: Митови и Стварност

“Срџбу ми, богињо, пјевај Ахилеја, Пелеју сина, Погубну, којано зада Ахејцима тисућу јада,” (Илијада, Хомер)

Овим речима започиње највећи еп модерне европске цивилизације, на овоме започиње прва битка Истока и Запада иако можда у мањем обиму него што ми то данас познајемо. Међутим ко је био Ахилеј и ко су јунаци присутни у Хомеровом митском делу? Ко су народи који су ишли у славни бој? О томе ћемо данас мало расправљати. 

Крајем трећег миленијума пре нове ере јужни део Балкана насељавају и освајају Ахајци, древни народ који припада групи индоевропских народа. Спуштајући се јужно од дунава цз сломили отпор староседеоца на овим просторима. Ови велики ратници су са собом носили своје писмо, језик и своје обичаје. Те исте су наметнули новоосвојеним народима и убрзо су контролисали целом територијом јужног Балкана. Док у првој половини првог миленијума деле се постепено на два племена, Јонце и Еолце. 

Ови прото-Грци су били сточари по занимању, организовали су се у родове, братства и на крају племена. Као што је норма била међу развијеним народима овог времена. Временом су се груписали у малим сеоским заједницама, у различитим географским подручјима. Она племена која су заузела плодна земљишта су развили земљорадњу, док су насељеници у приобалним крајевима развили занатство, трговину и поморство.

Успон и Пад Минојске Цивилизације 

Када би сте потражили острво крит, погледом на карту средоземног мора би сте релативно лако дошли до свог циља. Иако није највеће у средоземљу, позиција на јужној граници Егејског мора је давала необичну прилику. Довољно изолације, те удалјености од непријателја како би се развила посебна цивилизација. Првобитно је ово острво било подељено на неколико зараћених краљевина. Средином другог миленијума пре нове ере ова ситуација се мења и цео Крит пада под превласт легендарног краља Миноса. Његова престоница Кносос постала је тема многих митова, попут оног о Минотауру. Њене необичне грађевине одавале су можда чак и неземаљску изглед, што је додатно хранило приче.По имену овог легендарног владара критска цивилизација добија своје име. Минојска цивилизација имала је неколико предности, међу којима је и релативна изолованост коју смо већ споменули. Међутим, позиција Крита у средоземном мору је нудила и могућност развитка трговине и занатска. Трговина се водила са бројним градовима у Малој Азији, Грчкој, Египтом и Феникијом. Због овога, Минојци су постали изнимно богати, ово богатство је омогућило изградњу јаке и способне морнарице. Уз помоћ које су Минојци су завели таласократију над Егејским морем. Овакву тактику ће касније користити и усавршити Британска империја, она подразумева контролу над морем. Потпуна контрола мора омогућила је несметани развој Кнососа и других градова ове цивилизације који су покривали острво. У прилог овоме говоре остаци велелепних палата начичкани по целом острву који су опстали до дан данас. 

Свој трагични пад је Минојска цивилизација доживела у 15. веку пре нове ере када се догодила ерупција вулкана на оближњем острву Тери. Земљотрес којег је ерупција проузроковала је покренуо велики талас према Криту. Последица ове трагедије јесте потпуно уништење великог броја Минојских градова  Ову слабост ће око 1400 године пре нове ере искористити Ахајци из Грчке који су се спустили задали последњи ударац некада моћној цивилизацији. Острво Крит никада више неће повратити свој некадашњи сјај. Важно тековина ове цивилизације било је и писмо које су развили на острву и активно користили. Почетак писма је обично долази због потребе за комуникацијом како би се трговина могла одвијати на даљину. Прво писмо које су већина цивилизација развиле јесте било сликовно. Дакле примитивна комуникација цртежима и симболима, овакво писмо постепено прелази у систем линија које представљају слогове и тако је на Криту настало линеарно писмо. Ово писмо до данашњег дана није протумачено.

Микенска Цивилизација 

Копнена Грчка доживеће потпуно другачију причу од Крита, у овим пределима од 16. века пре нове ере долази до превласти Ахајаца. Ови освајачи су ,захваљујући усавршеној пољопривредној производњи, занатству и трговини, у покрајинама Пелопонеза, Беотије и Атике развили многа насеља. Успон су доживели градови  попут Аргоса, Микене и Пилоса. На овим градовима започете су и прве краљевине. Око 1400. године пре нове ере Ахајци покоравају Крит и постепено постају господари поморских путева Егејског мора. Између 14. и 12. века пре нове ере под њиховим утицајем се налазе Кипар, западна обала Мале Азије, Родос те јужна обала Апенинског полуострва и Сицилија. На поменутим местима настају Ахајске насеобине.Ово друштво микених краљевин било је организовано по родовском систему. Веровало се да родови потичу од истог претка те их је то повезивало. Чланови ових родова сачињавали су скупштину док се на врху рода налазио вођа или Геронт. Неколико родова би се даље повезивало и градило братства а више братстава би чинило једно племе. Врховна власт у овакво компликованој хијерархији је имао краљ који се називао Ванакс. Огроман утицај о овој цивилизацији имали су заповедници војске, те чланови краљеве свите, ткз. Пратиоци. 

Средином 14. века водећу улогу међу Ахајским краљевинама преузима град Микена, о њеној снази сведоче остатци велике утврде која је саграђена 1350. године пре нове ере. У најзаштићенијем делу те тврђаве на једном брду налазио се акропољ или акрополис, ту се налазила раскошна владарска палата. Ова цивилизација доживеће свој крај на врло сличан начин као што је староседелачка цивилизација доживела када су Ахајци дошли. Са севера су средином 12. века дошли Дорани, нови народ, који ће постати основа класичне грчке коју знамо из поп културе.

Тројански Рат 

Најзначајнији део Ахајске епохе у Грчкој историји јесте митски рат испред зидина Троје. Овај рат је дуго био предмет маште. Међутим 1870. године је Хајнрих Шлиман након целоживотне потраге успео пронаћи остатке града који је био и остаје предмет расправе многим у европи. Овај сукоб је трајао дугих десет година. Прави разлог за овако разоран рат је најверовтније био успон Тројанаца и њихова претња Микенким краљевинама. 

Најрании део историје Грчке је прожет митовима, легендама и причама, али као и у свакој доброј причи налази се нешто истине. Та трунка истине водила је генерације археолога и историчара као што су Шлиман и они су на крају открили део истине, једног давно заборављеног доба.