ПРИЧЕ ИЗ ВИРАЈА: СНЕЖНА ДАМА

СНЕЖНА ДАМА

Свежи снег младе зиме тек је прекрио пољане у Међуречју. Славарград се сјајио од белине и леда. Тишина је прекривала бескрајну равницу. Видите, Славарград је један од великих градова у којима живе деца Перуна, поред самог центра који је окован високим бедемима. Остатак града је опасан мањим дрвеним зидинама које зимска белина врло брзо прекрије. Кроз мале камене димњаке вири дим из кућица обичног народа. Сиромашни су људи који живе у овим севернијим крајевима. Далеко су од богатстава Лиге Градова на западу. Међутим, како то обично бива, људи се сналазе и животаре у условима у којима су се нашли. 

Деца Перуна су врло отпорна бића, крупнијег стаса. Добри су ратници и још бољи пољопривредници. Успели су да огромну, наизглед сасвим неплодну, мочвару Међуречја претворе у прерадиву земљу. Некада су све земље Међуречја биле под једним барјаком али време краљева давно је прошло, а велики градови сада имају своје принчеве за које се боре. Јер видите драги читатељу, осим што се грађани Славарграда и околних села боре са сиромаштвом, свет Јав је препун других прича због којих деца не могу спавати и због којих старци ноћу иду спавати са мачевима крај кревета. Поред свих страхота света који их окружује принчеви владари великих градова и даље вуку сваки на своју страну, док народ пати и трпи. Но, даље о томе у наредним причама. 

Наша данашња прича нас води у кафану Блистави Врабац, где се нека бука и цика шири. 

“Проклета нека је ова бела напаст, проклет нек је овај снег!” виче чика Софроније кроз прозор.

“ма шта ја прицам па наравно да је проклето, никад ништа не дође од снега. Слусајте ме људи, склоните се са снега, уђите и сакријте. Ако знате шта је добро за вас!” викну Софроније на окупљене људе у кафани. 

“Ајде смири се старче, шта се толико дереш? Допусти нам барем да пијемо вино у миру” одврати му један повиши младиц који је због вике устао и ухватио мач левом руком. 

“Пуно ће ти мач помоћи лудаче, кад те Она дохвати нећес ти ни стићи да се мача дочепаш” опет добаци узрујани старац. 

“Ма о коме ти прицаш побогу старче?” узврати други младић сад већ помало забринут за себе. 

“Причам о Снежној дами!” добаци старац чешуци десну руку.

“Ма о каквој дами ти можеш да причаш лудаче стари? Мислим да ти даме видео ниси!” добаци сада и трећи човек у кафани кроз самозадовољни осмех. Осетило се да су сви постајали узрујанији због оваквих испада. Иако није чудно да неко, од превише пића, виче у кафанама, необично је да виче како нека неман долази по присутне. Стога, може се схватити узнемиреност окупљених. Софроније схвати где је погрешио и позове их све мирним гласом за стол. 

“Хајде дођите пријатељи, седите крај мене, частим вас ако ћете саслушати моју причу” рече Софроније са благим осмехом на старој набораној кожи попуцалој од хладноће.

“Нећу ја да седам крај тебе, али ме можеш частити. Чујем ја причу и одавде” узврати младић са мачем који је први устао да смири побеснелог старца “Ево нас двојца ћемо сести старче, ако ћес се смирити” узврате друга два мушкарца у просторији. 

“Добро драги моји хвала вам што ме желите саслушати, конобарице молим бокал најбољег вина што имаш у кафани!” довика конобарици старац са великим осмехом од уха до уха откривајуци златне зубе испод дебелих сувих усана. Млада девојка наравно послуша и донесе велики гипсани бокал пун црвеног миришљавог вина, најбоље што је Славарград имао. Неки кажу толико добро вино да је чаша била довољна да помути ум највећег мушкарца а да више чаша ипак узима већи данак. Привиђања и чудне згоде нису непознате приликом испијања овог вина. Међутим, ту Софроније заседну и поче младе мушкарце испред себе испитивати. 

“Јесте ли икада чули за причу о Снежној дами?” упита их старац избечивши велике смеђе очи. “Ја сам чуо” одврати први мускарац са изразом страха на лицу “Моје име је Захарије, да се зна.” “Дивно Захарије, ето онда знаш о чему прицам” реце старац видно узбуђен јер још неко познаје његову муку. 

“Па сви знамо ту причу старце, то су нам мајке причале када смо били мали” узврати други младић који је био уплашен Софронијевом риком, али се сада помало опустио. “Е па видите, момци, није то само таква причица! Пре коју зиму шетао сам ја према својем дому недалеко од ове биртије. Кад се на мом путу појави једна девојка. Црна коса и бели мантил који ју је обавијао. Чинила се толико лагана да ни траг на снегу није остављала. А згодна мала, знате онако фин обли струк и јака задњица. Баш онако како ја волим.” започне коначно своју причу старац. 

“А што нам прицаш своје догодовштине старце?” запита се наглас Захарије. “Па слушај и сазнаћес” одврати мрзовољно старац, те настави “Била је врло лепа, сећам се лица како ме гледала. Мали прћасти носић И велике црне зенице на црвеним очима…да, да…црвеним! Почела је певати, гледајући још увек у мене и призивајући ме да приђем. Када би кренуо према њој она је кренула одлазити од мене. И тако моја пијана маленкост се да у потеру за малим анђелом. Моје тело је већ узаврло од страсти и од нестрпљења да дотакнем младу девојку...”

“Болесан си старче, није свака девојка ту да би тебе задовољила и теби служила” узвикнуше момци готово усаглашено, вероватно разљућени старчевим понашањем према женама. Међутим, нису они знали маторог Софронија. Пуно је он прошао и видео, иако ниједну ваљану мудрост из света није научио. Остао је увек онај исти човек, напоран, смео и помало луд. 

“Та пустите ме да довршим причу, проклети били! Зар морам након сваке две реченице да се надвикујем са вама?” Узврати старац поприлично увређен константним упадима у његову причу. “Пратио сам ја ту младу девојку све до једне пећине ван града у оближњим брдима. Мора да смо шетали сатима али као да сам био опијен, не само алкохолом, него зовом женског тела. Хтео сам омастити брк и забавити се то вече па сам истрајавао у своме науму. Када смо напокон дошли до несретне пећине она се уз песму поче скидати и призивати ме у њену јазбину.Кад оно црвене блиставе зенице јој се повукле у главу. Одмахнух ја руком, престрављен и кренух назад према граду ужурбаним . Нисам желео да западам у неке догодовштине које ми никако не могу одговарати ни пријати. Како сам окренуо леђа осетих ја да ми несто гризе по десној нози. Сагнух се тако помућен од алкохола и на моје запрепастење тамо беше девојка. Да, она из пећине сто ми је певала. Глава јој се неприродно растворила путем вилице и открила је тако своје велике зубе, велике попут палца. Запрепаштен почнем је ударати и бежати међутим сваки покрет учини да јој се зуби још јаче забију у мене. Ударао сам даље додуше, јер нисам видео другог излаза из ове немиле догодовштине. Онда се досетих да у свом џепу имам мој славар, узмем га и изговорим неколико слава а она врисне попут самог Маласа и пусти моју ногу. Брже боље, како сам постао ослобођен, узмем трчати према граду са том шепавом ногом. Међутим, већ су бол и вино узели своје и ја се онесвестим. Пробудио сам се после пар дана у Перуновом храму. Молитва громовника и славе славара су ми зацелили ране. Зато ја дечице моја мрзим снег. Проклет нека је. Доводи само зла бића из својих пећина.” 

“Ма луди мој чика Софроније, мислим да си те ноћи превише попио. И да јесте звер дошла да те прождире која би била толико луда да се храни тобом??” одврати Захарије изнервиран изгубљеним временом за ову причу. 

“Проклетници једни, кажем вам истину! Доћи ће опет и неког це појести” Како то старац рече нервозним тоном гласа врата кафане се развалише и падоше на тло. Хладан ветар погаси свеће и мећава улети у просторију. Изнад разваљених врата видеше се црвене очи како сјаје и зачу се песма:

Нахрани ми душу најслађим вином

Моју утробу најслађим хлебом

Ја сам дете пресвете ноћи

По главу мушку ћу доћи